Sarina dilema - Roman by Nathalie

Objavljujem po jedan deo svaki dan xD

Ali sta cemo kada vam se svidja :'D

Pa evo nastavka.

Pre toga ukratko - sta je bilo?

Sara ima 2 BFF koje ne bi menjala ni za sta na svetu, i simpatiju koju je iznenada oterala od sebe, svojim jezikom brzim od pameti. Kako ce Sara uspeti da da osvoji Karlosa i da li ce se ovaj mladi par spojiti?

Saznajte!

#Sarina dilema#

-5.deo-

Ja sam idiot. Ne, majke mi. Nijedna normalna devojka ne bi decka u koga je zaljubljena odbila tako sto bi mu rekla da je zauzeta!!!

I sta sad?

Uff, evo ga... dolazi...
"Znaci, zauzeta?", pita Karlos razocarano, pruzajuci mi flasu Ledenog caja koju je kupio, zajedno sa jos jednim za sebe.

"Pa... tako nekako... moj decko... on ne postoj.... ovaj mislim, zove se Diminik".

DOMINIK! DOMINIK!? SARO, DA LI SI MOGLA DA SMISLIS GLUPLJE IME?
"Dominik? Da nije Francuz?"
"Ne... da... ne znam! Mislim, znam... on je... on je... mmm... Rumun!"

JA SAM GENIJE. ZEMLJO, PROGUTAJ ME!
Karlos izgleda kao da sam mu upravo punudila da olize ciglu.

"Hm... to je jako... dobro".

Ne mogu vise. Dosta, ja sam manijak!

"Izvini, moram da idem, cekam... ovaj, ceka me... Dominik".

Brzo sam ga poljubila u obraz i otrcala.

KOLIKI SAM JA KRETEN!
Kad sam dosla kuci, plakala sam i plakala. Legla sam na svoj krevet, zagrlila jastuk, onaj cupavi ruzicasti jastuk koji mi je Rene poklonila pre 2 godine.

Iznad mog kreveta, visila je fotografija na kojoj smo Stef, Rene i ja, sa crvenim karminima na usnama i loknama. Cekamo Novu godinu. Smejemo se, grlimo jedna drugu i gledamo u foto-aparat.

Kako su stvari tada bile jednostavne. Nema ovih teskih, tamnih i ogromnih briga koje nam pritiskaju srca, tako da se odecamo kao balega...
Rejcel kuca na vrata, ulazi i seda na moj krevet.
Okrecem se na drugu stranu. Nek prica sa mojim ledjima.

"Ajde, pljuni. Sta je?"
"Sta?"
"Zasto se ponasas kao manijak otkako si usla? Mama je mislila da joj je grom udario o krov kad si lupila vratima".
Okrecem se nazad ka njoj, ociju punih suza, sa jastukom u narucju.

"Ne mogu ja to, Rejc. Nije fer. Uvek se meni dogadjaju lose stvari, uvek se izblamiram".

Onda sam joj ispricala sve. Slusala me je otvorenih usta. Kad sam zavrsila, snazno me je zagrlila, mumlajuci u moje rame "Uf, smotano moje".

Mozda moja starija sestra Rejčel i nije toliko losa (namerno sam stavila č).

Zvoni moj beli IPhone.  Stef. Ne mogu.

Rejcel me gleda dok ono zvoni. Ja odmahujem glavom. Ne sada, ne ovde, ne ovako.
Rejcel mi dodaje mobilni. Ha! Lako je njoj. Onaj njen polude za njom.

Ok... sad cu. Jos samo 5 minuta.

"Halo?"

"Es, jesi li dobro? Izgledala si uzasno kad si ulazila u kucu, videla sam te, bila sam u kupovini. Sta ti je?"

"Ne mogu. Dodji".

Stefani je posle 10 minuta sedela kod mene, slusajuci sta se desilo, zabezeknuto upijajuci svaku rec.

Kad sam zavrsila, samo je rekla: "Idemo kod Rene. Ona ce znati sta da radimo".

"STA? Jesi li ti poludela? Odbila si takvog frajera?"

To je bila Reneina reakcija na ceo dogadjaj. 

"I sta sad?"

Rene je razmisljala na kratko, a onda je otvorila svoj ormar, dobacila nam obema po par krpica i rekla: "Dodjite, idemo do grada. Da se malo zabavimo i zaboravimo na sve ovo".
Stef i ja smo se obukle, Rene je dodala crni krejon oko ociju, malo sjaja i ispeglala kosu. Spremne!
Krenule smo, ni ne sluteci da ce tada stvari postati jos gore.

Kada smo bile ispred ulaza u 'Stpry' kafic u koji smo naeravale da sednemo, desila se najgora stvar ikada. Taj momenat bio je najgori u mo zivotu, i dan-danas ga se secam i podilazi me jeza.
Dok smo mi bile na 5 metara od izlaza, iz kafica je izasao Karlos u pratnji devojke sa kikom sa strane, u UGG cizmicama i u kaputicu boje bakra.
O moj boze. On ima devojku. On je zauzet. I pitao me je da izadjemo. Ja sam drolja.

Kad sam ga videla, nisam vise mogla da izdrzim. Okrenula sam se i pocela da trcim. Trcim. Ne znam gde. Hm... mozda, da se ubijem. Ne, necu, on je kreten, nije vredan toga. Idem ja u park.

Ulazim u park trceci, devojke trce za mnom i uralju: SARO!
Plusa mi gore od trcanja, oci me peku od plakanja, suze mi cure niz lice, kovrdzava kosa mi se lepi za lice mokro od suza. Gde sada? O boze, oci mi se pune suzama, toliko da vise ne mogu da vidim. Padam na betonsku plocu u parku i derem laktove i kolena. Odjednom, nesto iznad mene je zaklonilo sunce koje mi je uporno przilo mozak. Nad mene se nadnese neki ljudi. Izgledaju cudno. Nose gomilu crne koze, nitne na ramenima, bodlje oko vrata i zglobova. Bilo je 5-6 decaka i jedna devojka koja je nosila crni karmin i crni lak na noktima.
Iznenada, oni me pridigose i prikucase me uz drvo.
"Ova je nasa..." kaze jedan od njih. Dvojica mi drze ruke pribijene uz drvo. Moja glava je oboljena, oci mi i dalje suze. Nemam snage z a svadju...
Iznenada, jedan od njih rece devojci: "Kristel, dodaj mi spric".

STA CE BITI SADA?
NASTAVAK POSLE 5 KOMENTARA!!!