Hej ti (Spasi me!) - 14. deo

Hello dollies!!!

Cetvrti post za danas je roman.

Resila sma da vam napisem nastavak zbog predivnih komentara koje sam dobila na prethodnom delu, ali moram reci da sam jako razocarana zbog malog broja komentara koji imaju LEFTR, makeup i 50 RTAM postovi. Nije bas fer :(

___________________________________________
Hej ti!
-14. deo-
____________________________________________________

Zinula sam.

Zaprepasceno sam gledala u nju.
Spustila sam pogled i duboko udahnula.

Pogledala sam u nju.
“Cekaj“, rekoh, „STA?“
“Pakuj. Se. Idemo. Iz. Grada“, ponovila je kao da sam debil.
“Mama“, rekla sam, „Znam da si i dalje ljuta na mene zbog onoga sa Benom, ali da SELIDBA nije malo previse? Vec si mi zabranila sve zivo sem da disem. Mislim da si me dovoljno kaznila“.
“Amelija, selidba nije kazna nego odluka. Selili bismo se i da nisi ono uradila“.
Pocela sam da se hvatam za svaku sitnicu kao davljenik za slamku. MORAM da je sprecim. NE MOZEMO da odemo.
“A tata?“, pitala sam.
“Sta a tata?“
“Sta on kaze?“
Uzdahnula je.
“Tvoj otac je ostao u Italiji do kraja odmora. Ja sam dojurila ovamo cim sam od Hejzel dobila onu poruku. On ce doci za nedelju dana i tada cemo sesti u kola i otici na aerodrom“.
“AERODROM? Gde uopste idemo?“
“U Denver“, rekla je.
“STA? Mama, Denver je u AMERICI“.
Prevrnula je ocima.
“Cestitam. Vidim da znas Geografiju“.
“Ali, Amerika je drugi kontinent“, rekla sam. „Ne mozemo da odemo na drugi kontinent!!!“
“Mozemo“; rekla je i bacila mi majicu. „I hocemo. A sada u sobu i na pakovanje“.
“A moja skola? A muzicka? A Viktorija? A.. ?“, htela sam da kazem Ben, ali nisam jer sam znala da ce eksplodirati.
“Budes li pomenula onog  decka neces se lepo provesti“, rekla je. „Postoje skole i devojcice i u Americi, znas? Na pakovanje“.
Uletela sma u sobu, zalupila vratima i cula urlik „NE LUPAJ VRATIMA!“, ali nije me bilo briga. Zafrljacila sam majicu koju mi je dala tako da je udarila o zid i skliznula dole.
Besno sam sa vrha ormara strgla ranac i u njega nabila prve stvari koje su mi pale pod ruku.
Izasla sam iz sobe, dohvatila jaknu i promrmljala „Idem u muzicku“, i izasla.
Nisam isla u muzicku.
Napolju je pljustala kisa. Vec tri dana uzastopno kisa je lila.

*
“Okej, dakle, da razjasnimo“, rekla je. „Selite se u Ameriku, vidite i psa i sve zivo, i NIKADA e ne vracate?“
Smrcnula sam.
“Nikada“.
“Bas nikada?“
“Bas nikada.“
Viktorija me je zagrlila.
Sedela sam na njenom krevetu u turskom sedu ruku polozenih na jastuk koji mi je stajao u krilu. U saci sma guzvala lopticu od papirne maramice.
“Ne zelim da idem. Ne zelim da napustim muzicku. Zelim da idem u ovu skolu, da ostanem ovde sa tobom i Benom, da sa tobom ogovaramu Melisu Velis (zlobna devojka iz mog razreda), da sviram na roze klaviru u muzickoj i da pevam dok me svi gledaju... Da se ljubim sa Benom, umesto sa jastukom kao sto bih to radila kad bih se odselila...“
“Ma daj“, rekla je pokusavajuci da me utesi. Bezuspesno, naravno.
“Kome trebamo Ben i ja? Ti ces“...
Udarila sma je jastukom.
“MENI“, rekla sam.
“Htela sma da kazem da moras to da gledas sa svetlije strane. Ides u DENVER. Tamo se odvija Good Luck Charlie. Mozda upoznas nekog od njih. U ostalom, naucices jezik i bice ti super“.
“Hvala sto pokusavas da me utesis, ali nema svrhe. Vec znam engleski JAKO dobro. Ne zelim da odem tamo. I, ma koliko volela da je gledam, bas me briga za glupu seriju. O boze, koliko mi vec nedostajete....“
“A... sta ces reci Benu?“, pitala me je.
“U tome je i problem. Necu mu reci“, rekla sam.
“Kako to mislis? MORAS da mu kazes. Morate da se oprostite kako treba“.
“Toga se i plasim. Ne zelim da se oprostim. Bice samo jos teze. Moracu da ga ignorisem dok ne odemo, a onda cu da sednem u avion, nabijem slusalice u usi, placem i na kraju cu ga, valjda, jednom, zaboraviti“.
“Nema sanse da cu ti dozvoliti da to uradis. Slomices ga. Potpuno“.
Uhvatila sam se za glavu. Suze su potekle.
“Znam, ali ako to ne uradim JA cu biti slomljena, a stvarno ne mogu sebi da dozvolim da nastavim da se povredjujem.“
“Znaci, planiras da se odselis bez da mu kazes? Da on ne zna da si otisla i da se zauvek pita ZASTO mu nisi rekla? Da bude besan na tebe jer niste imali last kiss?“
Uzdahnula sam.

„Vidi, to sto cu njemu naneti bol mene boli jos jace, ali prost, tako je najjednostavnije. Ova kazna koju imamo ce mi samo olaksati. Ako ga jos jednom pogledam u oci, otvoricu mu se i sve cu mu reci. Bolje je da kroz ovo rodje nesvesno“.
Viktorija je uzdahnula.
“Da, ali da li zaista zelis da odes tako?“
Pogledala sam je.
“Izgleda da nemam izbora, zar ne?“
*
Bilo je 23.00. Lezala sam u krevetu i mazila Lusi. Bio je mrak, a ja sam lezala na jednoj strani kreveta i buljila u zid. Uopste  mi se nije spavalo. Tada je iznenada moj telefon zavibrirao i poceo da svetli. Ispruzila sma ruku ka stocicu i opipala ga. Uzela sam ga, zavukla sa pod pokrivac i otkljucala.
  Hej, mala. Nedostajes mi. Hvala za pesmu, bila je divna. Mama i maja su kod babe, ako zelis navrati da ti zahvalim za pesmu...
Procitala sam poruku 7 puta. Videli smo se pre par sati. Ako mu sad nedostajem, sta ce biti kad odem? Da li zaista zelim da ga ignorisem tokom poslednjih 7 dana koji su mi na raspolaganju da provedem sa njim?
Zakljucala sam telefon i duboko udahnula.
Deset minuta ksnije, poruka se ponovo oglasila. Okej, moda neki drugi put. Laku noc. Volim te.
O BOZE. Ne mogu ja ovo. Ustala sam iz kreveta, obula papuce i posegnula za kvakom.
A onda se predosmislila. Ne mogu da odem sada kod njega. Jednostavno, ne mogu.
Kad mu kazem da odlazimo, zagrlice me i poljubiti, i ja cu se osecati bolje. Ali onda ce mi kasnije toliko nedostajati da cu se razboleti. Bolje je ovako.
Umesto ka njegovom stanu, okrenula sam se i otisla u kuhinju. Napravila sam sebi caj i odnela ga u sobu. Sela sma na krevet i polako ga pila.
Zabrinutost je po mom mozgu pocela da se siri poput crne vostane boje po papiru.
Sutradan sam ustala naduvena, s avelikim podocnjacima. Oci su mi bile prosarane crvenim zilicama, imala sam ogromna kese ispod ociju.
Mama me je povela do moje skole.
Ispisala me je, iako smo kretali tek za nedelju dana. I sad ne idem u skolu nedelju dana, a onda u Denveru krecem u novu skolu.
Gledala sma u hodnike i decu tamo kao da su stranci. Osecala sam se kao da sam u nepoznatoj skoli, iako sam tu dolazila 5 dana u nedelji u prethodnih godinu dana, koliko zivimo ovde.
Ispisale smo se i direktorka se rukovala sa mnom i rekla mi je da mi zeli srecu u daljesm skolovanju.
Prisle su mi drugarice iz odeljenja i zagrlila sma svaku od njih, a Viktoriji sam rekla da posle skole momentalno dodje kod mene.

Onda smo otisle da se ispisemo iz muzicke. Gdjica Hilt je poludela i molila je mamu da sacekamo jos 2 nedelje zbog nastupa pred onim silnim zvezdama, ali mama joj je ledeno rekla da joj da papir za ispisivanje. Pa je gospodjica Hilt jednostavno morala da se preda i donela joj je budjavi papir.
Mama ga je potpisala i cimnula me pre nego sto sam stigla i da se oprostim od gdjice Hilt, klavira, benda i pratecih vokala.

Dok smo ulazile u kola, cula sam povik iza sebe: „Emili!“, okrenula sma se. Bio je to Ben, mahao je i trcao ka meni.
O, dodjavola! Uletela sam u kola, zalupila vratima i mama je krenula pre nego sto je stiga o do nas.
Videla sam kako je stao i gledao u auto koji odlazi.
Mama je zaustavila kola ispred zgrade. Izletela sam iz kola i utrcala u zgradu.

Uletela sma u stan i zalupila vrata.
Izula sam se, skinula jaknu i proverila ima li poste na govornoj sekretarici.
Jedna poruka.
Pustila sam je. Aam... cao, Emili. Ja sam. Mislim, Bendzamin. Slusaj, molim te javi mi se cim dobijes poruku, jer moram da razgovaram s tobom o necemu. Vazno je, pa me nazovi cim cujes ovo. Znam da si zauzeta, ali treba mi bukvalno minut. Hvala ti. Volim te, cao.

Glasno sma zaplakala.
Ne zelim da mu radim ovo.... Ali ne zelim ni da se oprostim sa njim...
O boze. Sta da radim. Moram da zaustavim ovo.
Mozda mogu da kazem Viktoriji da mu prenese poruku? Ne, t je tupavo. Nisamo vise drugi razred.

Mobilni mu je oduzet, dakle nista od toga... A da mu napisem na prozoru, kao sto je on napisao Te amo? Ne, ne mogu. Te amo su dve reci, a ovde ima nekoliko recenica jer mu moram objasniti da bi me razumeo.
A da mu posaljem pismo? Ne, to je jos tupavije, njegova mama bi mogla da ga procita.
Moram mu poslati poruku svojim ponasanjem. Mora sam da skapira. Mozda ce, ako ga budem izbegavala neko vreme, ukapirati da imam problem i pustiti me na miru. Onda cu ga ja, kad stignem u Denver, kad budem bezbedna od njegovih predivnih ociju, nazvati i sve objasniti. I on ce biti besan na mene, ali tako ce mi makar manje nedostajati.
I, eto ga!
Nije nesto dugacak, mislila sam da je mnogo duzi nego sto jeste, ali sta je, tu je :/
Izvinite zbog toga.
Jedva cekam 16. deo *QQQ*
xD

Ali, pre toga treba da ide 15., u kome pojma nemam sta da pisem, tako da...

Smislicu nesto. A do tada, uzivajte u ovom delu.

Nastavak ide posle 10 POZITIVNIH komentara, negativni se ne racunaju, i ne racunaju se moji komentari. :D Ali, za svako komentar dobicete 15 poena.

Pa, komentarisite! :D