Spasi me 2. deo!

Hello dollies!
Evo i nastavka romana!
Vidim da vam se prvi deo svideo, radnja jos nije nista narocito ali uskoro ce se popraviti i videcete da cete uzivati.
Inace, ako zelite bas da udjete u atmosferu za vreme trajanja romana, kliknite na linkove koji se nalaze izmedju redova romana.
Znam da ste nestrpljive, pa, nastavite da citate! :)

(pre nego sto pocnete da citate kliknite ovde i slusajte pesmu koju Amelija peva. :)

‘…And now, when all is done and there’s nothing to say
And if you are done with embaressing me
On your own you can go ahead tell them
Tell them all I know now
Shout it from the roof tops
Write it on a sky line
All we had is gone now
Tell them I was happy
And my heart is broken
All my scars are opend
Tell them what I hoped would be
Impossible, impossible…”
Sedela sam za klavirom u svojoj sobi I svirala Inpossible I vezbala visoke tonove.
Bilo je tesko. Bilo je stavrno bas, bas tesko, jer je pesma u D-molu I bas je zeznuta za sviranje, a uz to nije bas ni bajalica za pevanje, tako da sam se u jednom trenutku iznervirala I bukvalno se bacila na krevet zaranjajuci u njega. Lezala sam tako sa licem u pokrivacu, a onda sma se pridigla I videla Bendzamina koji je stajao pored prozora I drzao natpis
Nekome bas I ne ide James Artur, a?
Besno sam prisla prozoru, isplazila mu se I navukla zavese.
*
Kasnije tog dana trebalo je dao odem na prvi cas u svojoj novoj skoli.
Zvala sam Viktoriju I pitala je da ide sa mnom.
“Halo?”
“Cao, Viki. Amelija ovde”.
“Emili, cao! Sta ima?”
“Pitala sam se da li bi isla na prvi cas moje muzicke skole sa mnom? Malo mi je trulo da idem sama”.
“Naravno… ‘Ajde docicu kod tebe za pola sata, pa cemo zajedno?”
“Zvuci super! Vidimo se tada”.
Viktorija je pola sata kasnije stajala na vratima mog stana.
Uvela sam je unutra I usle smo u moju sobu, preko puta koje je Ben citao stripove I lezao na krevetu.
Viktorija ga je videla.
“Opa, ko je slatkis?” , pitala je.
Prevrnula sam ocim I navukla zavezu.
“Davez”.
Stavila sam sjaj za usne, pustila kosu I rascesljala je I obula starke.
Viktorija I ja smo metroom stigle do mesta koje je bilo kruzno I otvorenog krova, kao  Koloseum, samo sto je bilo sto puta manje I bilo je bez one milijarde alih prozorcica. Usle smo unutra I prosli kroz mermerni hodnik, I usle smo u ogroman kruzni proctor bez krova.
Celu polovinu zauzimala je scena, sa malim milionom instrumenata, I klavirom u desnom cosku. Na sredini, na ivici scene, najblize publici, stajao je stalak sa mikrofonom, a sa strane je sve bilo nacickano reflektorima, a ispred mikrofona stajalo je nesto sto je licilo na veliki srebrni ventilator, tako da ti to nosi kosu unazad dok pevas. Savrseno! Uvek mi se kosa lepila za sjaj za usne u staroj skoli I to me strasno zivciralo.
Ispred scene bilo je oko sto sedista za publiku, a u drugom redu sedeli su neki ljudi koji su, predpostavljam, porodica I prijatelji onih koji vezbaju.
Pritrcala nam je zena kose skupljene u superzategnutu pundju na temenu, koja je nosila naocare sa leopard printom koje sui male onaj kanapcic tako da kada ih skinete ostanu vam oko vrata.
Drzala je pregrst papira zakacenih za onaj karton sa metalnom stipaljkom na vrhu, koji je te papire gledao tu.
Gospodja nam je pritrcala. Izgledala je haoticno, kao da joj se uvek zuri, kao da uvek kasni I kao da je uvek u zurbi.
“Dobar dan, devojke, ja sam gospodjica (!?) Hilt. Koja od vas dve je… Amelija Teropolis?”
Na pomen mog imena videla sam da se decko koji je sedeo u drugom redu okrenuo, I onda sam ukapirala da je to Ben I da se kezi u mom pravcu.
Pravila sam se da ga ne vidim.
“Ja sam, gdjice Hilt”, rekla sam I ona je nesto svrljnula na listu.
“Dobro, Amelija, draga, ovde pise da sviras klavir I da odlicno pevas”.
“Zavrsila sam visu muzicku skolu pre pola godine”, rekla sam.
“Odlicno, odlicno! Hajde sada odaberi pesmu koju zelis I odsviraj nam je na brzinu. Samo da vidimo da li si jos u formi”, rekla je pokazujuci mi glavom u pravcu klavira.
Popela sam se na scenu I sela za klavir.
Priblizila sam ruke klavijaturi I pritisla prvih nekoliko dirki prstima sa noktima nalakiranim u roze.
(Sada kliknite ovde za novu pesmu)
Savrseno su se cule. Zvonak zvuk odjekao je ogromim prostorom.
Sela sam I odsvirala The  One That Got Away, Katy Perry, pevajuci u mikrofon prikacen za klavir. Moj glas se ZAISTA cuo. Osecala sam se fenomenalno. Ventilator koji nisam ukapirala gde je mi je savrseno raznosio kosu, sklanjajuci mi je sa lica, a Viktorija mi je rekla da nikad vise ne skinem taj sjaj jer savrseno izgledao dok sam sedela za klavirom.
Kad sam zavrsila, okrenula sam se ka svima. Gdjica Hilt je tapsala toliko jako da su joj se tresla ramena, Viktorija I nekoliko nih je ustalo I pljeskalo, a Bendzamin se pravio da je zgadjeni sudija u souu za talente I da mi daje ne prelaznu ocenu. Ali, znala sam da se zafrkava jer mi je pokazao da sam bila super.
Gospodjica Hilt je bila odusevljena. Prisla mi je I rekla da je za dva meseca dvadeseti rodjendan skole I da cu moci da odsustvujem sa priredbe samo ako budem bila na samrti. Onda me je upoznala sa ljudima koji mi pomazu pri nastupu: Sem, saksofonista, Markos, bas gitarista I Leonardo, bubnjar, Sara, Hana I Lena, prateci vokali, I jos petnaestoro dece koji su isli u muzicku skolu sa mnom.
Na kraju smo se Bendzamin, Viktorija I ja uputili ka nasoj zgradi, ovog puta pesice.
Bendzamin nije zaklapao.
“Covece, do je bilo sjajno! Bas, BAS si dobra! Voleo bih da imam desetinu tvog glasa I da sviram bar pola kao ti! Bio bih poznatiji od Madone!”
Pravila sam se uvredjenom.
“Ma nemoj! Sta bi to trebalo da znaci? Ti sa jednom desetinom bolji od Madone, a ja sa deset desetina nula, a?”
Viktorija se kikotala I uputila mi je kako-je-sladak pogled.
Boze.
Usla sam u kucu, izula patike, pustila kosu, dohvatila peskir I otisla pod tus.
Oprala sam kosu I mlatila glavom da se razdvoji, a onda sam je rascesljala I obukla pidzamu, odnosno odromni, siroki donji deo pidzame sa mafinima I belu majicu na bretele gore.
*
Probudilo me je zvono telefona koji sam dtzala na noncom stocicu. Spavala sam utonula u jastuke I jorgane, pa sam samo izvukla ruku I opipala pod dok nisam nasla telefon I uvukla ga pod jorgan I videla da me Viktorija zove.
“STA JE?”
Mrzim kad me neko probudi.
“Neko je dzangrizav jutros….Cao, Emili… Danas je subota”.
Htla sam da je ubijem.
“Mhm, I probudila si me da bi mi rekla da je danas subota?”
Viktorija se nasmejala.
“Ne! Probudila sam te da te pitam hoces li da idemo na bazen danas”.
“I to nije moglo da saceka dva sata?”
“NE. Sad je jutro I vida je najbolja, a I sve devojek iz odeljenja kazu da je spasilac supersladak. I da je nasih godina.
“Dobro, idem!”
Iskotrljala sam se iz kreveta I dalje umotana u jorgan I oteturala sam se u kupatilo, gde sam podigla kosu I oprala zube, a onda obukla kupaci, podigla ranac sa stvarima za bazen, stavila naocare za sunce I izasla napolje.
Viktorija mi je deset minuta kasnije pokazala gde je gradski bazen I kupile smo karte.
Bilo je mnogo mesta, ali je Viktorija smarala da zauzemo mesta pored spasioca, pa sams e uputila tamo.
Onda sam videla Bendzamina kako sedi u visokoj stolici za nadgledanje bazena.
“Hej, silazi odatle pre nego sto slomis vrat!”
Bendzamin je pogledao dole.
Onda je rekao “Opaa, ko nam je to dosao?” I sisao sa visoke stolice I stao ispred nas dve. Najzelila sam se kad sam videla kako ima predivne trbusnjake. Niko nikad ne bi pomislio da neko kao on moze biti ovako zgodan kao sto jeste, zar ne?”
“Prvo I prvo: Da li bi ti bilo zao? (Pretpostavljam da je msilio ako slomi vrat) I drugo I drugo: Vrlo smesno, gospodjice. Ja radim ovde.”
Prasnula sam u smeh.
Uprla sam prstom u njega.
“TI radis OVDE?”
Pravio se uvredjen.
“A sta bi TO trebalo da predstavlja?”
“TO bi trebalo da znaci da nemas snage. Kladim se da ne mozes cak ni mene da podignes”.
“Stvarno?”, rekao je bendzamin I sagao se, a onda se uspravio sa mnom u narucju.
Osecala sam se kao budala.
Pocela sam da se ritam.
“Pusti-me!”
“Kako vi kazete, gospodjice”, rekao je I bacio me je u bazen.
Htela sam da ga ubacim u masinu za secenje mesa.
Viktorija se prvo drzala za stomak od smeha, a onda je Ben I nju gurnuo I prestala je da se smeje.
Umesto toga, izronila je tacno ispred mene, okrenula se, isplazila Benu, iscedila kosu I pogledala me. Onda je rekla: “Moras priznati da je neodoljv”.

Ok! Pa, to je to!

Nadam se da ste uzivale!
Za nastavak, 10+ komentara.
Dobicete 10 poena ako komentarisete. :)

-Natalija