Hello dollies!
Posto je mnogo vas trazilo nastavak romana, evo ga. ♥
Samo pre njega imam da vam kazem nekoliko reci.
Ovako, kao prvo, vise necu prihvatati komentare kao sto su 'Super', 'Cool', 'Daljeee', 'Nastavaaak'. To je zato sto se ja stvarno jako trudim da vam ovo napisem, a vi mi vracate svojim komentarima. Zbog toga ce svako ko napise komentar duzi od 10 redova dobiti 50 poena na SOSD kartici, a clan koji napise najduzi komentar od svih ostalih dobija 100 poena. Ali samo 1. Tako da se potrudite. :)
Jos jedna stvar.
Ovo je poslednji deo romana pod ovim imenom.
OVAJ roman cu nastaviti da pisem, samo sto se vise nece zvati Spasi me nego Hej ti. Videcete zasto. Dakle, da ne bude zabune: isti roman, nastavak, isti likovi, radnja se nastavlja, sve potpuno isto, deveti deo, samo sto ima drugaciji naslov. Nadam se da kapirate. :D
_____________________________________________________
Spasi me
-8. deo-
______________________________________
Sutradan me je Viktorija zatekla kako kutlacom jedem sladoled iz kofe dok sam gledala seriju, okruzena gomilom iskoriscenih maramica.
“Jesi – li- ti – poludela?“, pitala me je otimajuci mi sladoled i cebe i vukuci me gore.
“Sta pokusavas? Da nabacis dvadeset kila?“
“Pa, ionako nema razloga da izgledam normalno vise“, rekla sam.
“Prestani da lupetas“.
“Sta kog djavola da radim sada?“, pitala sam.
Viktorija je ustala.
Cutala je nekkoliko trenutaka, a onda je iznenada rekla: „Ali, Emili, ti nisi mogla da zamislis romanticnije uslove!“
“Sta lupendras? Ljut je na mene, ide u Spaniju na cetiri meseca, gde ce da upozna neku nisku crnu sisatu Spanjolku koju nece razumeti ni rec, ali ce se smuvati sa njom, i onda cu ja da ostanem samo devojka-od-preko-puta, a“...
“MILISLILA SAM da odes na stanicu, poljubis ga ored svima iz kluba i kazes mu da ne ide“.
Zanemela sam.
Stajala sam otvorenih usta.
“Mislis?“, pitala sam je.
“Sto posto“; rekla je, „samo, bolje pozuri. „Krecu danas, i ne znamo u koliko sati ni kada. Moze biti da su vec otisli, ali ako imas srece, nisu jos. Idi i spremi se i krecemo iz ovih stopa“.
“Ne“, rekla sam i ponovo legla okrecuci Viktoriji ledja.
“Vidi“; rekla je Viktorija, „imas dve opcije. Prva opcija je da ostanes ovde, zderes, sazaljevas samu sebe i zauvek ga izgubis, a druga opcija je da izvuces dupe iz kreveta, kazes mu da ti je zao i sredis stvari. Ako ne zelis da upozna Spanjolku koja ce da ima lepo dupe i velike grudi i crnu kosu i velika usta i“...
“Oej, okej, pretsani!“, vikala sam.
“...i neko superkul ime, kaos to je Karolina, ili tako nesto, i onda ce se ona smuvati sa Banijem, koji voli TEBE.“
“Znas sta?“, pitala sam je. „U pravu si. Biram opciju jedan“, rekla sam dohvativsi sladoled.
“NE“; rekla je Viktorija, uhvatila jednu moju ruku i na silu me odvukla do kupatila, gde mi je ocesljala kosu, stavila maskaru i odbila da mi stavi ista na usta.
“Dace Bog, poljebice te se“, rekla je. „Ne zelimo da Beni Bani ima sjaj za usta svuda po ustima, zar ne?“
“Ali Viktorija“, rekla sam. „Mi cak ne znamo ni sa koje stanice krecu, ni kada, ne znamo NISTA. Kako da stignemo?“
“Ne brini“, rekla je, „prosto“.
Kad Viktorija kaze da ne brinem , to znaci da odmah pocnem da brinem, a kad Viktorija kaze prosto, to znaci da je to najteza stvar na svetu...
“Mozda krecu tek popodne“, rekla je Viktorija. „Mozda je pre podne na bazenu“.
“Vredi pokusati“, rekla sam. „Hajdemo!“
Otisle smo do bazena. Na ulazu je bio ogroman red.
Debela zena ispred nas je urlala na telefon, dok su joj deca vristala i plakala zbog vrucine, guzve i cega sve ne. Posle nekih 10 minuta uspele smo da se probijemo do saltera.
“Dve karte, molim“, rekla je Viktorija pruzajuci pare.
Usle smo na bazen iako na sebi nismo cak ni imale kupace.
Brzo smo se probile do kucice za spasioce. To je mesto gde spasioci koji trenutno nisu na duznosti provode vreme, u hladu, pijuci djus i gledajuci fudbal.
“Dobar dan“, rekla sam.
Pet glava okrenulo se u mom pravcu. Nisam poznavala ni jednog od njih.
“Dobar dan“, rekao je jedan od njih.
“Da li ovde radi Bendzamin Roberts?“, pitala sam.
“Radi“, rece jedan otpijajuci gutljaj piva. Imao je ogromna razbacana misicava ramena.
“Je l' tu?“, pitala sam.
“Nije“, rekao je. „Ide u Spaniju na 4 meseca. Mislim da se i dalje spremaju u klubu“.
“Mozete li nam reci ime i adresu kluba?“
“Klub se zove OKK Venus“, rekao je.
Nije hteo da mi da adresu. Htela sma da se svadjam. Medjutim, Viktorija me je samo povukla za ruku. „Hvala vam“, rekla je i izvukla me sa bazena.
Gurnula sma kartu u kantu za smece i okrenula se ka Viktoriji.
“Super. I sta sad? Kako da stignem do tog kluba ako ne znam gde je?“, pitala sam je.
“Opusti se“, rekla je. „Znam ja. Hajdemo“.
Vodila me je preko centra grada, gde je kupila kartu za metro. Sisle smo posle 2 stanice i nastavile da hodamo 15-ak minuta, dok nismo stale ispred ogromne zgrade iznad cijih je vrata pisalo: Omladinski Kosarkaski Klub Venus.
Brzo smo usle u zgradu i posle 20-ak minuta trazenja, uspele smod a pronadjemo Benovog trenera, koji nam je rekao da krecu sa zeleznicke stanice Berkli, u pola osam.
Pogledala sam na sat.
Obuzeo me je napad panike.
19.10.
Istrcala sam iz zgrade sa Viktorijom za petama.
“Gde kod djavola je zeleznicka stanica Berkli?!“, pitala sam.
“Preko puta kuce moje tetke Moli u Srebrnom Naselju“; rekla je. „Na oko 16 km odavde“.
“STA? Sesnaest kilometara? Kako da predjem 16 kilometara za 20 minuta?“
“Ne brini“, rekla je Viktorija.
“DA NE BRINEM? HOCES LI PRESTATI DA MI GOVORIS DA NE BRINEM? Imas li bicikl?“
“Ne“.
“Imas li para za taksi?“
“Ne“.
“IMAS LI SVEMIRSKI BROD?“
“Ne!“
“Pa KAKO onda da ne brinem?!“
Viktorija me je zagrlila. Iako sma se izdrala na nju.
“Smilsicemo nesto“, rekla je.
“A za pocetak“; rekla sam, „Trcimo?“
Nasmesila se. „Trcimo“.
Trcale smo bez prestanka, sve dok nismo stigle do glupavog mosta koji se na svakih dvadeset minuta prepolovljavao , a polovine su se podizale u vazduh i razdvajale da bi ispod prosli sleperi.
I u sekundi kad smo Viktorija i ja stigle na pocetak vijadukta, on je poceo da se razdvaja. Pored je stajao sat koji je odbrojavao za koliko ce se most ponovo sastaviti. 19 minuta i 38 sekundi.
Okrenula sma se ka Viktoriji.
Dahtala sam ka krava, dok se Viktorija drzala za kuk, gde ju je uhvatio grc.
“Zar se ovo ne pravi samo za preko reka?! Zar postoji i za preko puteva?!“, pitala sam.
“Pusticu te da na osnovu onga sto vidis zakljucis sama“, rekla je.
“Ali, ja nemam vremena da cekam da se ovo pnovo spoji!“
“Mogla bi da pozoves Bena i da mu kazes da ne ide?“
“Ljut je na mene“, rekla sam. „Ne bi se javio. Osim toga, ne zelim da to uradim preko telefona“.
U tom trenutku, ispod nas se zaustavio sleper.
Na njemu je pisalo Dukijeve cokoladice – Srebrno Naselje.
Posto je mnogo vas trazilo nastavak romana, evo ga. ♥
Samo pre njega imam da vam kazem nekoliko reci.
Ovako, kao prvo, vise necu prihvatati komentare kao sto su 'Super', 'Cool', 'Daljeee', 'Nastavaaak'. To je zato sto se ja stvarno jako trudim da vam ovo napisem, a vi mi vracate svojim komentarima. Zbog toga ce svako ko napise komentar duzi od 10 redova dobiti 50 poena na SOSD kartici, a clan koji napise najduzi komentar od svih ostalih dobija 100 poena. Ali samo 1. Tako da se potrudite. :)
Jos jedna stvar.
Ovo je poslednji deo romana pod ovim imenom.
OVAJ roman cu nastaviti da pisem, samo sto se vise nece zvati Spasi me nego Hej ti. Videcete zasto. Dakle, da ne bude zabune: isti roman, nastavak, isti likovi, radnja se nastavlja, sve potpuno isto, deveti deo, samo sto ima drugaciji naslov. Nadam se da kapirate. :D
_____________________________________________________
Spasi me
-8. deo-
______________________________________
Sutradan me je Viktorija zatekla kako kutlacom jedem sladoled iz kofe dok sam gledala seriju, okruzena gomilom iskoriscenih maramica.
“Jesi – li- ti – poludela?“, pitala me je otimajuci mi sladoled i cebe i vukuci me gore.
“Sta pokusavas? Da nabacis dvadeset kila?“
“Pa, ionako nema razloga da izgledam normalno vise“, rekla sam.
“Prestani da lupetas“.
“Sta kog djavola da radim sada?“, pitala sam.
Viktorija je ustala.
Cutala je nekkoliko trenutaka, a onda je iznenada rekla: „Ali, Emili, ti nisi mogla da zamislis romanticnije uslove!“
“Sta lupendras? Ljut je na mene, ide u Spaniju na cetiri meseca, gde ce da upozna neku nisku crnu sisatu Spanjolku koju nece razumeti ni rec, ali ce se smuvati sa njom, i onda cu ja da ostanem samo devojka-od-preko-puta, a“...
“MILISLILA SAM da odes na stanicu, poljubis ga ored svima iz kluba i kazes mu da ne ide“.
Zanemela sam.
Stajala sam otvorenih usta.
“Mislis?“, pitala sam je.
“Sto posto“; rekla je, „samo, bolje pozuri. „Krecu danas, i ne znamo u koliko sati ni kada. Moze biti da su vec otisli, ali ako imas srece, nisu jos. Idi i spremi se i krecemo iz ovih stopa“.
“Ne“, rekla sam i ponovo legla okrecuci Viktoriji ledja.
“Vidi“; rekla je Viktorija, „imas dve opcije. Prva opcija je da ostanes ovde, zderes, sazaljevas samu sebe i zauvek ga izgubis, a druga opcija je da izvuces dupe iz kreveta, kazes mu da ti je zao i sredis stvari. Ako ne zelis da upozna Spanjolku koja ce da ima lepo dupe i velike grudi i crnu kosu i velika usta i“...
“Oej, okej, pretsani!“, vikala sam.
“...i neko superkul ime, kaos to je Karolina, ili tako nesto, i onda ce se ona smuvati sa Banijem, koji voli TEBE.“
“Znas sta?“, pitala sam je. „U pravu si. Biram opciju jedan“, rekla sam dohvativsi sladoled.
“NE“; rekla je Viktorija, uhvatila jednu moju ruku i na silu me odvukla do kupatila, gde mi je ocesljala kosu, stavila maskaru i odbila da mi stavi ista na usta.
“Dace Bog, poljebice te se“, rekla je. „Ne zelimo da Beni Bani ima sjaj za usta svuda po ustima, zar ne?“
“Ali Viktorija“, rekla sam. „Mi cak ne znamo ni sa koje stanice krecu, ni kada, ne znamo NISTA. Kako da stignemo?“
“Ne brini“, rekla je, „prosto“.
Kad Viktorija kaze da ne brinem , to znaci da odmah pocnem da brinem, a kad Viktorija kaze prosto, to znaci da je to najteza stvar na svetu...
“Mozda krecu tek popodne“, rekla je Viktorija. „Mozda je pre podne na bazenu“.
“Vredi pokusati“, rekla sam. „Hajdemo!“
Otisle smo do bazena. Na ulazu je bio ogroman red.
Debela zena ispred nas je urlala na telefon, dok su joj deca vristala i plakala zbog vrucine, guzve i cega sve ne. Posle nekih 10 minuta uspele smo da se probijemo do saltera.
“Dve karte, molim“, rekla je Viktorija pruzajuci pare.
Usle smo na bazen iako na sebi nismo cak ni imale kupace.
Brzo smo se probile do kucice za spasioce. To je mesto gde spasioci koji trenutno nisu na duznosti provode vreme, u hladu, pijuci djus i gledajuci fudbal.
“Dobar dan“, rekla sam.
Pet glava okrenulo se u mom pravcu. Nisam poznavala ni jednog od njih.
“Dobar dan“, rekao je jedan od njih.
“Da li ovde radi Bendzamin Roberts?“, pitala sam.
“Radi“, rece jedan otpijajuci gutljaj piva. Imao je ogromna razbacana misicava ramena.
“Je l' tu?“, pitala sam.
“Nije“, rekao je. „Ide u Spaniju na 4 meseca. Mislim da se i dalje spremaju u klubu“.
“Mozete li nam reci ime i adresu kluba?“
“Klub se zove OKK Venus“, rekao je.
Nije hteo da mi da adresu. Htela sma da se svadjam. Medjutim, Viktorija me je samo povukla za ruku. „Hvala vam“, rekla je i izvukla me sa bazena.
Gurnula sma kartu u kantu za smece i okrenula se ka Viktoriji.
“Super. I sta sad? Kako da stignem do tog kluba ako ne znam gde je?“, pitala sam je.
“Opusti se“, rekla je. „Znam ja. Hajdemo“.
Vodila me je preko centra grada, gde je kupila kartu za metro. Sisle smo posle 2 stanice i nastavile da hodamo 15-ak minuta, dok nismo stale ispred ogromne zgrade iznad cijih je vrata pisalo: Omladinski Kosarkaski Klub Venus.
Brzo smo usle u zgradu i posle 20-ak minuta trazenja, uspele smod a pronadjemo Benovog trenera, koji nam je rekao da krecu sa zeleznicke stanice Berkli, u pola osam.
Pogledala sam na sat.
Obuzeo me je napad panike.
19.10.
Istrcala sam iz zgrade sa Viktorijom za petama.
“Gde kod djavola je zeleznicka stanica Berkli?!“, pitala sam.
“Preko puta kuce moje tetke Moli u Srebrnom Naselju“; rekla je. „Na oko 16 km odavde“.
“STA? Sesnaest kilometara? Kako da predjem 16 kilometara za 20 minuta?“
“Ne brini“, rekla je Viktorija.
“DA NE BRINEM? HOCES LI PRESTATI DA MI GOVORIS DA NE BRINEM? Imas li bicikl?“
“Ne“.
“Imas li para za taksi?“
“Ne“.
“IMAS LI SVEMIRSKI BROD?“
“Ne!“
“Pa KAKO onda da ne brinem?!“
Viktorija me je zagrlila. Iako sma se izdrala na nju.
“Smilsicemo nesto“, rekla je.
“A za pocetak“; rekla sam, „Trcimo?“
Nasmesila se. „Trcimo“.
Trcale smo bez prestanka, sve dok nismo stigle do glupavog mosta koji se na svakih dvadeset minuta prepolovljavao , a polovine su se podizale u vazduh i razdvajale da bi ispod prosli sleperi.
I u sekundi kad smo Viktorija i ja stigle na pocetak vijadukta, on je poceo da se razdvaja. Pored je stajao sat koji je odbrojavao za koliko ce se most ponovo sastaviti. 19 minuta i 38 sekundi.
Okrenula sma se ka Viktoriji.
Dahtala sam ka krava, dok se Viktorija drzala za kuk, gde ju je uhvatio grc.
“Zar se ovo ne pravi samo za preko reka?! Zar postoji i za preko puteva?!“, pitala sam.
“Pusticu te da na osnovu onga sto vidis zakljucis sama“, rekla je.
“Ali, ja nemam vremena da cekam da se ovo pnovo spoji!“
“Mogla bi da pozoves Bena i da mu kazes da ne ide?“
“Ljut je na mene“, rekla sam. „Ne bi se javio. Osim toga, ne zelim da to uradim preko telefona“.
U tom trenutku, ispod nas se zaustavio sleper.
Na njemu je pisalo Dukijeve cokoladice – Srebrno Naselje.
Na neko vreme sam
gledala na sleper. Bio je samo nekih metar ispod nas.
“Mislis li isto sto i ja?“, pitala sam je.
“Ne pada mi na pamet“, rekla je.
“Okej. Hvala ti u svakom slucaju. Za sve“, brzo sam je zagrlila, udahnula duboko i skocila.
*
Pala sam na stomak, kao zaba, sa rasirenim nogama i rukama, a prljavo platno se udubilo, a onda se poput trabpoline izvilo na gore i ja sma odskocila nekih 10-ak centimetara, i onda, HVALA BOGU, pala na moza pola metra napred.
Okrenula sam se na ledja i videla zabezeknutu Viktoriju koja je sa otvorenim ustima gledala u mene. Nasmejala sma se i mahnula joj, sekund pre nego sto je sleper krenuo.
Okrenula sma se ponovo na stomak, i sakama zguzvaka tvrdo, prljavo platno drzeci se za njega.
Upravo sam se ukrcala na voz ka svojoj ljubavi.
Drzala sam se za sleper moleci se da ne naidje neki tunel.
Sleper je posle nekih 15-ak minuta stao. Vozac je izasao iz njega i usao u zgradu. Cekala sam nekih 2 minuta, a onda sma uspuzala do zadnje strane, sela na ivicu, poduprla se rukama i skocila.
Pala sam i odrala kolena, i potpuno ugruvala levi deo tela, ali nije me bilo briga.
Bila sam tu.
Istrcala sams a tog ogromnog parkinga, i nasla se u ogromnom gradu koji nisam poznavala. Nisam znala gde sam, ni sta, ni gde da idem.
Znala sam samo jedno. Da se u ovom gradu nalazi osoba koju volim kojoj dugujem izvinjenje.
Neko vreme sam lutala ulicama grada bez cilja. Nadala sam se da cu videti nesto.
Pocela je kisa. Krupne kapi padale su mi po licu i mesale se sa suzama.
Konacno sam videla znak na kome je pisalo da je stanica Berkli 200 metara odatle.
Potrcala sam.
Trcala sam sve dok nisam videla voz koji se zaustavio.
Stala sam i pocela polako da hodam osvrcuci se, trazeci gomilu zgodnih visokih kosarkasa.
Onda sam videla sat na zeleznici.
19.33.
Zakasnila sam.
Ne mogu da verujem.
Sela sam na klupu, podigla kolena, zagrlila ih i stavila celo na njih.
Plakala sam.
Zakasnila sam.
Bendzamin je u vozu za Spaniju, gde ce ostati do decembra, i upoznati superzgodnu Spanjolku sa superkul imenom, i smuvati se sa njom, i nikad me vise nece ni pogledati. A ja sam ovde, ne znam ni gde sam, ni koliko daleko od kuce, ne znam kako da se vratim, ne znam gde je Viktorija, ne znam sta da radim, gde da idem...
Iznenada sam zacula uzvik. „Emili!“
Hitro sam podigla glavu.
Viktorija mi je mahala i trcala. Kosa joj je bila slepljena za lice od kise.
Ustala sam i zagrlila je.
“Otkud ti ovde!?!? Kako si...“
“Ispricacu ti kasnije“; sasekla me je. „Jesi li mu rekla?“
Oborila sam pogled.
“Ne“, rekla sam. „zakasnila sam. Njegov voz je otisao.
“Ako je njegov voz otisao“, rekla je Viktorija, „kako to da on stoji tamo?“
Brzo sam se okrenula.
Mokre lokne umorno su se zatresle.
Bendzamin je stajao sa ostalim momcima pored voza koji je upravo stizao. Kasnio je. Pored je stajala debela zena koja je cekirala njihova imena na listi
O boze. Hvala ti.
Voz se zaustavio i Ben je podigao torbu da krene ka njemu.
Podigla sma ruku i vrisnula: „Bene!“
Okrenuo se ka meni.
Prvo glavu. Potrcala sam ka njemu,a onda se okrenuo ceo i prekrstio ruke.
Bacila sam mu se u zagrljaj. Nije me zagrlio. Pustila sam ga.
Gledala sam ga u oci.
“Bene, ja... Stvarno mi je zao. Ponasala sam se kao idiot“.
“Jesi“, rekao je.
“Molim te, nemoj da ides“, rekla sam.
“Zar mislis da mozes da odredjujes nase odnose? Kad tebi odgovara, bicemo super, a kad ti nsi raspolozena, necemo govoriti? E pa, neces. Zato sto...“
“Bendzamine, prestani da govoris kao da sma ja ta koja je kriva. Oboje smo gresili. Oboje smo bili idioti. Oboje smo u jednom trenutku rekli ono sto ne mislimo. Ali mislim da je ovo ono sto oboje zelimo. Da. U pravu si jesam ti rekla da me bas briga i da mozes da odes. Ali lagala sam. Ne zelim da ides“.
Iznenada, zacula sam smrcanje sa leve strane. Oboje smo se okrenuli.
Jedan od njegovih drugova kosarkasa, onaj najvisi, plakao je kao kisa, dok ga je Viktorija milovala po ruci mrmljajuci neke gluposti, pokusavajuci da ga utesi.
Plakala je i zena koja je cekirala karte.
“T-to je najlepse izvinjenje koje sam u zivotu cuo“; rekao je visoki, zagrlio Viktoriju.
Nasmejala sam se. Vratila sma pogled na Bena i shvatila da me posmatra. Prestala sma da se smejem.
“Znas sta, Dzon? U pravu si. Izvini, Emili“, rekao je.
Namsejala sam se od srca. Konacno! Zgrlila sam ga jako, i ovog puta, i on je mene.
Razdvojili smo se.
Onda je jedan od njegovih drugova koji su nas posmatrali rekao: „Brate, planiras danas da je poljubis ili... ?“
“...da, jer ako ti ne budes, ja cu“, rekao je visoki Dzon.
Ben se nasmejao. I ja sam.
Privukao me je sebi i poljubio me.
Jednom rukom me je drzao oko struka, a drugom moja ledja. Moje ruke su bile na njegovim ramenima, a njegov jezik u mojim ustima.
Opet samo osetila one predivne leptirice koje osecam kad me on ljubi. Nedostajali su mi.
Svi oko nas su zapljeskali. Debela zena sa kartama je glasno istresla nos u tufnastu maramicu.
Viktorija je bila presrecna.
Posle nekoliko sekundi smo se razdvojili.
"Znaci, ne ides u Spaniju?", pitala sam.
"Ne idem u Spaniju", rekao je smeseci se.
Zena sa kartama je svrljala nesto po svom papiru kao da pokusava da ga unisti svrljanjem.
"Ne ides, i nisi se nikad ni prijavio", rekla je namigujuci nam.
"Vikotrija i ja te cekamo na izlazu", rekla sam. "Pozdravi se sa momcima".
Viktorija i ja smo izasle.
Obe smo bile jako srecne, iako je kisa pljustala kao iz kabla.
"Pogodi sta", rekla je.
"Sta?", pitala sam.
"Uzela sam broj telefona ovog tipa Dzona. Sad neces biti jedina koja se zabavlja sa superzgodnim tipom".
"Toliko mi je drago sto je sve gotovo", rekla sam, "A kako si ti, kog djavola, zavrsila ovde?"
"Pa, posle toga sto si ti skocila na kamion, kao Dzejms Bond, ja sma bila streber i stajala tamo kao neki debil dok slucajno nije naisla tetka Moli sa kolima. Ona me je dovezla dovde".
U tom trenutku, Ben je izasao , sa rancem na ramenu.
"Zasto si spakovao samo jedan ranac ako si isao na 4 meseca?", pitala je Viktorija.
"Zato sto nam u hotelu peru ves", rekao je. "A i, ne licim ti valjda na devojku koja vuce petsto petnaest kofera?"
"Naravno da ne", rekla je Viktorija.
"JA cu sada da odem da posetim tetku Moli", dodala je. "Idem malo kod nje, a vi idite kuci, vazi?"
"Okej", rekla sam
Viktorija je otisla u nepoznatom pravcu, a Ben me je uhvatio za ruku i odveo do ogromnog crno srebrnog motora.
Zinula sam.
"Je l' ovo tvoje?"
Ponosno je klimnuo.
"Dobio sam ga od tate".
Onda je primetio kako mi cvokocu zubi. Drhtala sam jer je bilo jako hladno, bila sam mokra od kise.
Skinuo je svoju koznu jaknu i smeseci se obavio je oko mene. Najezila sam se. Mirisala je na njega.
Seo je na motor, ja sma sela iza njega, u njegovoj kozboj jakni, i obgrlila ga oko struka, spustajuci mu glavu na ledja.
Bio je to najdivniji osecaj koji sam ilad u zivotu osetila.
Bila sam srecna.
*
Ben me je dopratio do vrata stana.
Pocela sam da preturam potorbi dok sam trazila kljuc. Nasla sam ga i otkljucala vrata.
Drzala sma ruku na kvaci.
Poljubio me je u obraz, nasmesio se i rekao: "Laku noc, mala".
Gurnula sam vrata i usla u kucu, gde sma zatekla ovo dvoje kako se rvu sa koferima pokusavajuci da krenu na aerodrom.
"Cao, mila", rekla je mama. "Kako je bilo sa Viktorijom?"
Imala sam ogroman osmeh na licu.
"Divno", rekla sam. "Mama, mogu li nesto da ti kazem?"
"Naravno", rekla je.
Usle smo u moju sobu. Ja sam sela na krevet a mama je stajala.
"Mama, htela sam da ti kazem da postoji jedan deck..."
"SOFIJAAA!", drao se tata.
"EVOO!", drala se mama.
Pocela sam brzo da pricam.
"...koji mi se mnogo..."
"Mila, reci ces mi za 7 dana kad dodjemo iz Italije, vazi?", rekla je ustajuci i prilazeci tati.
Onda je nastala grljenje-ljubljenje-pozdravljanje zbrka, dok ovo dvoje konacno nisu izasli napolje i ostavili me samu, posle deset hiljada uputstava, deset hiljada NEMOJ i deset hiljada NI SLUCAJNO NEMOJ.
Uzela sam mobilni i bacila sam na krevet.
Kako vam se dopadaaa????
Jedva cekate nastavak?
Inace, samod a napomenem, da je ovo prvi deo ovog romana koji je eksli romantican. Svaki sledeci je sve romanticniji i romanticniji :)
Zato, ostavite komentare.
Podsecam vas:
-za obican komentar 15 poena
-za komentar duzi od 10 redova 50 poena
-za najduzi od svih komentara 100 poena
Pa, komentarisite. :) ♥
“Mislis li isto sto i ja?“, pitala sam je.
“Ne pada mi na pamet“, rekla je.
“Okej. Hvala ti u svakom slucaju. Za sve“, brzo sam je zagrlila, udahnula duboko i skocila.
*
Pala sam na stomak, kao zaba, sa rasirenim nogama i rukama, a prljavo platno se udubilo, a onda se poput trabpoline izvilo na gore i ja sma odskocila nekih 10-ak centimetara, i onda, HVALA BOGU, pala na moza pola metra napred.
Okrenula sam se na ledja i videla zabezeknutu Viktoriju koja je sa otvorenim ustima gledala u mene. Nasmejala sma se i mahnula joj, sekund pre nego sto je sleper krenuo.
Okrenula sma se ponovo na stomak, i sakama zguzvaka tvrdo, prljavo platno drzeci se za njega.
Upravo sam se ukrcala na voz ka svojoj ljubavi.
Drzala sam se za sleper moleci se da ne naidje neki tunel.
Sleper je posle nekih 15-ak minuta stao. Vozac je izasao iz njega i usao u zgradu. Cekala sam nekih 2 minuta, a onda sma uspuzala do zadnje strane, sela na ivicu, poduprla se rukama i skocila.
Pala sam i odrala kolena, i potpuno ugruvala levi deo tela, ali nije me bilo briga.
Bila sam tu.
Istrcala sams a tog ogromnog parkinga, i nasla se u ogromnom gradu koji nisam poznavala. Nisam znala gde sam, ni sta, ni gde da idem.
Znala sam samo jedno. Da se u ovom gradu nalazi osoba koju volim kojoj dugujem izvinjenje.
Neko vreme sam lutala ulicama grada bez cilja. Nadala sam se da cu videti nesto.
Pocela je kisa. Krupne kapi padale su mi po licu i mesale se sa suzama.
Konacno sam videla znak na kome je pisalo da je stanica Berkli 200 metara odatle.
Potrcala sam.
Trcala sam sve dok nisam videla voz koji se zaustavio.
Stala sam i pocela polako da hodam osvrcuci se, trazeci gomilu zgodnih visokih kosarkasa.
Onda sam videla sat na zeleznici.
19.33.
Zakasnila sam.
Ne mogu da verujem.
Sela sam na klupu, podigla kolena, zagrlila ih i stavila celo na njih.
Plakala sam.
Zakasnila sam.
Bendzamin je u vozu za Spaniju, gde ce ostati do decembra, i upoznati superzgodnu Spanjolku sa superkul imenom, i smuvati se sa njom, i nikad me vise nece ni pogledati. A ja sam ovde, ne znam ni gde sam, ni koliko daleko od kuce, ne znam kako da se vratim, ne znam gde je Viktorija, ne znam sta da radim, gde da idem...
Iznenada sam zacula uzvik. „Emili!“
Hitro sam podigla glavu.
Viktorija mi je mahala i trcala. Kosa joj je bila slepljena za lice od kise.
Ustala sam i zagrlila je.
“Otkud ti ovde!?!? Kako si...“
“Ispricacu ti kasnije“; sasekla me je. „Jesi li mu rekla?“
Oborila sam pogled.
“Ne“, rekla sam. „zakasnila sam. Njegov voz je otisao.
“Ako je njegov voz otisao“, rekla je Viktorija, „kako to da on stoji tamo?“
Brzo sam se okrenula.
Mokre lokne umorno su se zatresle.
Bendzamin je stajao sa ostalim momcima pored voza koji je upravo stizao. Kasnio je. Pored je stajala debela zena koja je cekirala njihova imena na listi
O boze. Hvala ti.
Voz se zaustavio i Ben je podigao torbu da krene ka njemu.
Podigla sma ruku i vrisnula: „Bene!“
Okrenuo se ka meni.
Prvo glavu. Potrcala sam ka njemu,a onda se okrenuo ceo i prekrstio ruke.
Bacila sam mu se u zagrljaj. Nije me zagrlio. Pustila sam ga.
Gledala sam ga u oci.
“Bene, ja... Stvarno mi je zao. Ponasala sam se kao idiot“.
“Jesi“, rekao je.
“Molim te, nemoj da ides“, rekla sam.
“Zar mislis da mozes da odredjujes nase odnose? Kad tebi odgovara, bicemo super, a kad ti nsi raspolozena, necemo govoriti? E pa, neces. Zato sto...“
“Bendzamine, prestani da govoris kao da sma ja ta koja je kriva. Oboje smo gresili. Oboje smo bili idioti. Oboje smo u jednom trenutku rekli ono sto ne mislimo. Ali mislim da je ovo ono sto oboje zelimo. Da. U pravu si jesam ti rekla da me bas briga i da mozes da odes. Ali lagala sam. Ne zelim da ides“.
Iznenada, zacula sam smrcanje sa leve strane. Oboje smo se okrenuli.
Jedan od njegovih drugova kosarkasa, onaj najvisi, plakao je kao kisa, dok ga je Viktorija milovala po ruci mrmljajuci neke gluposti, pokusavajuci da ga utesi.
Plakala je i zena koja je cekirala karte.
“T-to je najlepse izvinjenje koje sam u zivotu cuo“; rekao je visoki, zagrlio Viktoriju.
Nasmejala sam se. Vratila sma pogled na Bena i shvatila da me posmatra. Prestala sma da se smejem.
“Znas sta, Dzon? U pravu si. Izvini, Emili“, rekao je.
Namsejala sam se od srca. Konacno! Zgrlila sam ga jako, i ovog puta, i on je mene.
Razdvojili smo se.
Onda je jedan od njegovih drugova koji su nas posmatrali rekao: „Brate, planiras danas da je poljubis ili... ?“
“...da, jer ako ti ne budes, ja cu“, rekao je visoki Dzon.
Ben se nasmejao. I ja sam.
Privukao me je sebi i poljubio me.
Jednom rukom me je drzao oko struka, a drugom moja ledja. Moje ruke su bile na njegovim ramenima, a njegov jezik u mojim ustima.
Opet samo osetila one predivne leptirice koje osecam kad me on ljubi. Nedostajali su mi.
Svi oko nas su zapljeskali. Debela zena sa kartama je glasno istresla nos u tufnastu maramicu.
Viktorija je bila presrecna.
Posle nekoliko sekundi smo se razdvojili.
"Znaci, ne ides u Spaniju?", pitala sam.
"Ne idem u Spaniju", rekao je smeseci se.
Zena sa kartama je svrljala nesto po svom papiru kao da pokusava da ga unisti svrljanjem.
"Ne ides, i nisi se nikad ni prijavio", rekla je namigujuci nam.
"Vikotrija i ja te cekamo na izlazu", rekla sam. "Pozdravi se sa momcima".
Viktorija i ja smo izasle.
Obe smo bile jako srecne, iako je kisa pljustala kao iz kabla.
"Pogodi sta", rekla je.
"Sta?", pitala sam.
"Uzela sam broj telefona ovog tipa Dzona. Sad neces biti jedina koja se zabavlja sa superzgodnim tipom".
"Toliko mi je drago sto je sve gotovo", rekla sam, "A kako si ti, kog djavola, zavrsila ovde?"
"Pa, posle toga sto si ti skocila na kamion, kao Dzejms Bond, ja sma bila streber i stajala tamo kao neki debil dok slucajno nije naisla tetka Moli sa kolima. Ona me je dovezla dovde".
U tom trenutku, Ben je izasao , sa rancem na ramenu.
"Zasto si spakovao samo jedan ranac ako si isao na 4 meseca?", pitala je Viktorija.
"Zato sto nam u hotelu peru ves", rekao je. "A i, ne licim ti valjda na devojku koja vuce petsto petnaest kofera?"
"Naravno da ne", rekla je Viktorija.
"JA cu sada da odem da posetim tetku Moli", dodala je. "Idem malo kod nje, a vi idite kuci, vazi?"
"Okej", rekla sam
Viktorija je otisla u nepoznatom pravcu, a Ben me je uhvatio za ruku i odveo do ogromnog crno srebrnog motora.
Zinula sam.
"Je l' ovo tvoje?"
Ponosno je klimnuo.
"Dobio sam ga od tate".
Onda je primetio kako mi cvokocu zubi. Drhtala sam jer je bilo jako hladno, bila sam mokra od kise.
Skinuo je svoju koznu jaknu i smeseci se obavio je oko mene. Najezila sam se. Mirisala je na njega.
Seo je na motor, ja sma sela iza njega, u njegovoj kozboj jakni, i obgrlila ga oko struka, spustajuci mu glavu na ledja.
Bio je to najdivniji osecaj koji sam ilad u zivotu osetila.
Bila sam srecna.
*
Ben me je dopratio do vrata stana.
Pocela sam da preturam potorbi dok sam trazila kljuc. Nasla sam ga i otkljucala vrata.
Drzala sma ruku na kvaci.
Poljubio me je u obraz, nasmesio se i rekao: "Laku noc, mala".
Gurnula sam vrata i usla u kucu, gde sma zatekla ovo dvoje kako se rvu sa koferima pokusavajuci da krenu na aerodrom.
"Cao, mila", rekla je mama. "Kako je bilo sa Viktorijom?"
Imala sam ogroman osmeh na licu.
"Divno", rekla sam. "Mama, mogu li nesto da ti kazem?"
"Naravno", rekla je.
Usle smo u moju sobu. Ja sam sela na krevet a mama je stajala.
"Mama, htela sam da ti kazem da postoji jedan deck..."
"SOFIJAAA!", drao se tata.
"EVOO!", drala se mama.
Pocela sam brzo da pricam.
"...koji mi se mnogo..."
"Mila, reci ces mi za 7 dana kad dodjemo iz Italije, vazi?", rekla je ustajuci i prilazeci tati.
Onda je nastala grljenje-ljubljenje-pozdravljanje zbrka, dok ovo dvoje konacno nisu izasli napolje i ostavili me samu, posle deset hiljada uputstava, deset hiljada NEMOJ i deset hiljada NI SLUCAJNO NEMOJ.
Uzela sam mobilni i bacila sam na krevet.
Kako vam se dopadaaa????
Jedva cekate nastavak?
Inace, samod a napomenem, da je ovo prvi deo ovog romana koji je eksli romantican. Svaki sledeci je sve romanticniji i romanticniji :)
Zato, ostavite komentare.
Podsecam vas:
-za obican komentar 15 poena
-za komentar duzi od 10 redova 50 poena
-za najduzi od svih komentara 100 poena
Pa, komentarisite. :) ♥
%2B-%2B30%25%2B-%2Bsreda.png)
%2B-%2Bcetvrtak.png)
