Spasi me 7. deo

Hello dollies!

STvarno se izvinjavam sto me dugo nije bilo.
Bila sma pod kaznom :/
Ne bih sad o tome, idemo na ono zbog cega smo ovde! :D
Evo sedmog dela romana.
Pre nego stog a napisem, zelim samod a naglasim da je osmi deo nesto najromanticnije sto sam u zivotu procitala (ala sam skromna... XD).
Evo nastavka :)

Provela sam noc placuci. Brojala sam rese na suknji koju mi je Viktorija pozajmila. Devetsto sesnaest. Ili devetsto sedamnaest. Nisam bila sigurna. Nisam bila sihurna ni u sta. Gledala sam zvezde na nebu. Bilo ih je puno. Suze su mi nezno klizile niz lice. Bile su tople i slane. Posle nekoliko sati, najzad sam shvatila da mi te noci nema spavanja. Bilo je 04.30. Iskotrljala sam se iz kreveta i otisla u kupatilo. Donji kapci su mi se podigli i naduli.       Kosa mi je izgledala katastrofalno. Obrazi su mi bili upali i sjajni od tragova suza. Kragna majice bila je potpuno mokra od istih. Ostaci maskare ispod ociju crneli su se. Uzela sma tupfer i natopila ga uljem za skidanje sminke. Prevukla sam ispod ociju. Nesto crnila je ostalo na njemu, ali je mnogo vise ostalo tu gde je. Dap. Imala sam ogromne podocnjake. Bili su crni i bili su naduveni.
Podigla sma kosu, usla u kadu i pustila vodu. Slivala mi se niz ledja lagano mi kvaseci celo telo. Pustila sam kosu i dozvolila da se zalepi za mokru kozu. Oprala sam je i ponovo vezala.
Izasla sam, pustila kosu i osusila je. Stala sam pred ogledalo. Gledala sam u mrsavu, suvu devojku cije je bledo lice bilo umorno od placa. Imala je velike podocnjake, i usne su joj bile ljubicaste od tuge. Ili od tusiranja.
Izasla sam iz kupatila, zatvorila vrata i morala da pokrijem oci rukom jer je sunce vec probilo staklo moje sobe i pogodilo me pravo u oci.
Bilo je oko 05.30. Spakovala sma u torbu sve sto mi je trebalo, podigla pogled i videla da imam 20 minuta da se spremim. Brzo sam se uvukla u farmerke, pustila kosu i alo je rastresla, oprala zube, poljubila zbunjenu, od spavanja pijanu mamu i istrcala iz kuce.
Utrcala sam u skolu jer sam zamalo zakasnila. Stigla sma na prvi cas. Hvala bogu.
To je bilo samo trenutno olaksanje, jer sam potpuno zaboravila da je tog dana bio kontrolni iz fizike.Pocela samd a panicim. Dobila sam test i gledala u redove na njemu. Kao da su bili na japanskom. Uradila sam kontrolni sto sam bolje mogla, s obzirom na to da je moje smotano velicanstvo potpuno zaboravilo na njega, predala ga i izasla napolje. Super. Samo mi jos fali kec iz fizike. Posle casova sam zgrabila Viktoriju i torbu i otisla u muzicku skolu. Naravno da je bio tamo, sav visok i savrsen, dok sam se ja sa kesama ispod ociju velicine kengurovih torbi vukla ka sceni. Uopste mi se nije pevalo.Htela sam da odem u krevet i da legnem i spavam trideset sati bez prestanka. Osecala sma kao da me je neko stavio u ogromnu cedilicu za limun.  Sao sam cekala da se docepam kreveta. Sve ovo me je izmorilo. I Hejzel, i Bendzamin, i njih dvoje, i strah od visine, i probe, i fizika, i sav onaj plac...
Medjutim,moj (divni) izgled nije sprecio gdjicu Hilt da me natera da ih pustim da me opet sajlama podignu da bih provezbala Unconditionaly. I tako, muzika je pocela, ja sam visila gore. Nisam se plasila, ali nisam zelela to da pevam. Podsetila sams e one noci kad smo bili zajeno na vrhu onig brda. Kad sam stajala sa njim u mraku, osecajuci vetar u kosi, njegove ruke oko struka i neir u dusi... Pevala sam ljubavnu pesmu koja me je asocirala na njega i gledala sam ga. Tuznim pogledom. Suze su se slivale niz umorne obraze koji su se vec navikli na njih.
Tada se dogodila katastrofa.
Tom, decko koji je kontrolisao reflektore, muziku, svetla, ehekte, izmedju ostalom i moje sajle, izgubio je kontrolu nad njima i ja sam munjevitom brzinom poletela dole.
Ispustila sam prestravljeni uzdah. Srce samo sto mi nije ispalo iz grudi. Bendzamin i Viktorija su skocili na noge. Tom je uspeo da iskontrolise sajle pre nego sto sam ljosnula o zemlju, ali je zaustavio samo jednu, dok je druga nastavila da se odmotava.
Moja stopala su bila na nekih 2 metra od zemlje. Druga sajla je anstavila da se odmotava. Stajala sma krivo. Sva moja tezina bila je na jednoj sajli, onoj zategnutoj.
Viktroija i Bendzamin su bili na nogama.
Ja nisam znala sta da radim.
Uradila sam jedino sto mi je u tom trenutku palo na pamet.
Natsavila sam da pevam.
Bilo je to pred kraj pesme.
Onaj deo kad muzika stane, a sekund kasnije ie poslednji refren.
Bilo je to par sekundi pre nego sto bi muzika stala.
Metalni pristen se rasirio i kaisevi oko mog struka su se odvojili od sajle.
Padala sam.
Bila sam sigurna da cu pasti, polomiti kicmu, i da vise nikada necu videti mamu i tatu... Da vise nikada necu imati dvosatni telefonski razgovor sa Viktorijom i Sarom, da vise nikad encu osetiti Benove usne na mojima...
U dubini duse znala sam da ne bih poginula ako bih pala. Ali ipak. Visina nije bila mala. A ja nisam htela da padnem. Znala sam da ce mi se moj strah vratiti ako padnem i da nece biti sanse da ga posle toga pobedim ponovo.
Zatvorila sam oci.
Nesto me je zadrzalo u vazduhu, sprecavajuci me da padnem.
Osecala sam se kao da sam padala tri dana, a u stavri sam padala samo oko polovinu sekunde jer se Bendzamin stvorio ispod sajle i uhvatio me je. Da je zakasnio jednu desetinku mislim da bih nesto polomila.
Drzao me je u narucju.
U polozaju u kome me je uhvatio.
I dalje sma bila ljuta na njega.
Ipak, nastavila sma da pevam. Cak i tada.
Pridigla sam mikrofon ustima i zavrsila poslednji refren.
Bendzamin me je Spustio posle neke dve sekunde drzanja i gledanja u oci, ali ja sam osecala kao da svet ne potoji. Te dve sekund eprotekle su mi kao vecnost. Sama sa njim, u njegovom narucju, sa njegovim pogledom na u ocima.
Spustio me je i i zavrsila sma pesmu.
Sekund nakon sto se pesma zavrsila, gdhica Hilt, Lili, devojke koje pevaju pratece vokale, momci iz benda i iz produkcije, svi su se okupili sa prestravljenim facama. Zaklonili su mi pogled na Bena. Kad su se posle mog ubedjivanja da sam dobro razisli, njega nigde nisam mogla da vidim.
*
Viktorija je sedela i gledala me razrogacenim ocima.
Bila je zaprepascena.
„Ti si visila odozgo, i on je tacno znao sta ce se dogoditi. Ustao je i stao u podnozje onih sajli tano na vreme da te uhvati. To je bilo tako romanticno!!! Ti si prava srecnica, kapiras?“
„NE, Viktorija. On je ZNAO da se ja lozim na njega i zato je resio da se malo poigra glupavom balavicom koja je odlepila na njegov osmeh. I koja ga voli mnogo vise od Blondi. Ipak, ja“...
Viktorija je podila jastuk i raspalila me njime tako da sam pala sa kreveta.
„Prestani da se glupiras“, rekla je odlazuci jastuk, stavljajuci jos cipsa  usta, „preterujes. Znas da nije to hteo. I slep covek vidi da mu je pese sa tobom nego sa Hejzel“.
Pogledala sam je sa svog mesta na podu. Sedela je na mom krevetu u turskom sedu.
„Sigurna si?“, pitala sam je.
„Sto devet posto“, rekla je.
Iznenada, zaculo se zvono na vratima.
Otvorila sma ih i ustuknula. Pred njima je stajao- Bendzamin.
„Sta ti hoces?“, pitala sam.
„Moram da razgovaram sa tobom“, rekao je.
„Hvala ti“, rekla sam.
„Nema na cemu“, rekao je.
Krenula sam da zatvorim vrata, ali on me je zaustavio. To nije ono o cemu sam hteo da razgovaramo“, rekao je.
„Ne smeta ti da udjem?“, pitao je.
„Smeta mi“, rekla sam, „ali udji“.
Prosao je pored mene i usao u sobu.
Zabezeknula sam se kad sam ukapirala da je Viktorija u toj sobi. Ali, kad sam usla, nje nije bilo.
Bendzamin se okrenuo ka meni.
„Moj kosarkaski klub sutra krece u Barselonu. Ostaju cetiri meseca“, rekao je. „Ponudili su mi da idem“.
„Okej“, rekla sam. „Lepo se provedi“.
„Amelija, zasto radimo ovo? Ajde da Prestanemo. Tupavo je. Raskinuo sam sa Hejzel“.
Brzo sam podigla pogled.
„I to sam uradio jer zelim da budem s tobom“. Prisao mi je i uzeo moje ruke u svoje.
Priblizio je svoje usne mojima.
„Dakle, samo mi reci da ne idem i necu otici“, rekao je tiho.
Gledala sam ga u oci.
Skrenula sam pogled, istrgla ruke i odaljila se.
„Idi“, rekla sam. „Nije me briga“.
Lagala sam. Htela sma da mu kazem da ostane. Ne znam sta me je nateralo da mu kazem da me nije briga. Bilo je prekasno. Prosao je pored mene, izasao iz sobe, i napustio stan zalupivsi vratima.
Ostala sam sama u sobi.
Pala sam na kolena i zaplakala.
Ne zelim da ide. Ne zelim da me ostavi. Zelim da bude ovde, sa mnom. Da me ljubi, da me drzi za ruku i da me gleda u oci.
Viktorija je ispuzala ispod kreveta, prisla mi i zagrlila me.
„Budalo jedna“, rekla je enzno, milujuci me po kosi.
Plakala sam. Pogledala sam je.
„On ce stvarno da ode?“
Uzdahnula je.
„Rekla si mu da te nije briga“.
„Briga me je!“, viknula sam jos jace placuci.
„Znam“; rekla je stiskajuci me jos jace.

Eto ga!
Kako vam se dopada?

Za nastavak, 12 komentara. :)

15 poena